I drveće ima svoje pravo
Privatizuj nova vlasti, ali ostavi i kasnijim vlastima nešto da privatizuju!
Radovan Marjanović
|
|
NEMA SUMNJE
da će dobar deo potencijalnih potomaka ipak biti aktuelan... Pitanje nije ni koliko će ih biti već kakvi će biti, sa kakvim interesima? Nelegitimno je krijumčarenje nas koji zamišljamo budućnost, u stanja stvari iz kojih smo garantovano isključeni! Znamo, ipak, da čovek, mada nije večan, u različitim vremenima sigurno ne prihvata da bude kao u jednom određenom. Buduće generacije, sudeći po onom što znamo o ranijima, automatski su drukčije, i naše obaveze prema njima ne mogu se sadržajno odrediti. Ne bi stvarno bile „obaveze prema budućim generacijama”, ako te generacije shvatimo kao naše kopije, produžetak nas samih. Kakve će biti ostavimo njima, ali im ostavimo i sredstva, samu mogućnost za život. Ma kakvi bili, budući ljudi mogu živeti samo u nekakvoj prirodi! Pošto ne znamo kakva će im priroda trebati, najmanje što za njih možemo učiniti jeste da im ostavimo ovakvu kakva je, i kakvu su nama ostavili naši preci. Ako je naša dužnost da sprečimo patnju i da je ublažimo, naša je dužnost takođe i da ne donosimo na svet decu za koju znamo da će patiti, ili za koju znamo da ćemo im nametnuti patnju. A jedan od uslova za odsustvo patnje, svakako je i priroda koju i u kojoj mogu uživati! To je smisao obaveze nas živih prema onima koji će tek živeti, obaveze da ih svojim nepromišljenim postupcima ne sprečimo da „tek žive”!
Ukoliko još nepostojeći ne mogu biti imaoci prava jer uglavnom tek izvesnim dolaskom na svet dolazi nosilac prava, ništa se bitno ne menja. Radi se o moralnoj obavezi ili odgovornosti prema budućim ljudima i prirodi. Za razliku od pravne obaveze, moralna je moguća i prema onom što ne postoji, ili ne postoji onako kao postojeći ljudi. Naša savest od nas i te kako može zahtevati odgovarajući odnos prema njima, i poštujući njeno pravo, dužni smo da se ponašamo moralno. Odgovornost i nije ništa drugo do obavezom priznata briga za drugo biće, koja, uz svest o ugroženosti njegove povredivosti, postaje zabrinutost! Za religiozne, dužnosti prema budućima znače proširivanje hrišćanske odgovornosti za bližnje, ne samo na prostorno nego i na vremenski udaljene bližnje. A one prema prirodi mogu se shvatiti i u smislu dužnosti prema Bogu, da se poštuje Njegovo Delo. Da je hteo drukčiju prirodu, napravio bi je takvom. I zato neki kažu: i drveće ima svoje pravo!
